Napomena: akorde pripremio Dimitrije Čudić, sve sugestije slati na mail pablo@beotel.yu

Ilona

J^Aednog leta, s kraja sveta,
^Dvozio sam putem ^Asivim.
đa sam putnik, od tog ^Aživim.

Samo je ^E7podigla taj prstić svoj i ja sam ^Dstao, otvorio ^Anjoj.
Ona je ^E7anđeo bila, sa greškom - bez krila, moj san, moja
^AIlona, još se ^E7sećam tvog imena,
^Dsretna i ^E7sama, sva u ^Abaj^Ciskam^Fismolla, ^E,D
gde li je ^E7sada Petar ^APan^A7, i^D svi o^E7ni momci?

Ilona, tvoja je slika moja ikona.
I čim se dignem ja joj namignem
i uvek tako počne dan.

Dobro guram, kroz život buran
i mada živim dosta sretno,
ja nemam nikoga konkretno,

uz kog bi bio i sretan i lud
i tako miran i siguran svud,
ja nemam nikog da mašta i priča mi svašta svu noć kao moja
Ilona, još se sećam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i kapetan Kuka?
Ilona, tvoja je slika neka moja mala ikona.
I čim se dignem ja joj namignem
i uvek tako počne dan.

Slabo pričam, baš nisam vičan,
al' sad reči idu same.
O, život piše ljute drame:

Ja znam detalje, sitnice o njoj,
al' ne znam adresu, telefonski broj,
il' nešto slično po čemu bih saznao gde li je sad izvesna

Ilona, još se sećam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i svi oni momci?
Ilona, tvoja je slika neka moja mala ikona.
I čim se dignem ja joj namignem
i uvek tako počne dan.

Lutko lepa, dobar dan...

Ratnik paorskog srca

^DmolKada se Braca ^Fdevetneste vrn'o,
s ^Cdalekog fronta 'di ^Asoldat je bivo,
prič'o^Dmol nam kako ga ^Ftrefilo zrno,
pa^C zavrt'o rukav i ^Ato pokaziv'o.

A ^Gmolmi^Gmol, ^Aa mi smo bili de^Dmolrani.
^Gmol,A7
Prič'o nam Braca o mirisu mora
i o patroli od koje je bež'o,
pa kako je opsov'o nekog majora
i zbog tog posle na robiji lež'o.

A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.

Pri^Fč'o nam kako je ^Cpreš'o Karpate,
zuj^A7ali meci k'o ro^Dmoljevi pčela.
Rek'^Fo je: "Rat vam je kr^Cvav, da znate,
al' ^A7nije mi žao ni ^Dmolljudi, ni sela.

^{Gmol,Gmol7,A7}Ej, žao mi ko^Dmolnja..."

Kada se Braca devetneste vrn'o,
svake je večeri prič'o na šoru
kol'ko je curica usput prevrn'o
i kako topovi livade oru.

A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.

Čim Braca korak iz avlije kroči
skupi se društvo iz našeg sokaka.
A svi smo imali velike oči,
prepuna srca i maštu dečaka.

Pa da, jer tad smo bili derani.
Pa da, jer tad smo bili derani.

Psov'o je Braca i krivce i žrtve,
puške i vaške i rov prepun blata.
Rek'o je: "Ne možeš prebrojati mrtve
jer su se carevi igrali rata.

Ej, žao mi konja..."

Negde u Braci je paorski koren
i može rata i rata da bude.
Kad nije paor za soldata stvoren,
volije konje i zemlju neg' ljude.

A mi, a mi smo bili derani
i sve još je vredelo za nas.

Hej, hej, konji beli nebom terani,
kroz san i kroz oblake u kas.

Za sve je kriv Toma Sojer

^GJedne letnje noći tople, Cile, Pićuka i ^Hmolja,
poneli smo nešto klope da se nađe za dan ^Emoldva,
pa smo krenuli u Brazil il' do južnih mora ^Dbar.

Smišljali smo neki fazon, kovali smo dugo plan,
čudno zlato i Amazon, pa je došao taj dan.
Dunavom do Crnog mora, sve je dalje prosta stvar.

Za^{D G}sve đe ^Ckriv Toma Sojer,
^Distak^Fve ^Gknjige ne bi smele da postoje.
^HmolTo je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po ^Dsvom.

Za ^Gsve đe kr^Civ i Misisipi,
^Diso ^Fkom smo ^Gsanjali na našoj staroj lipi,
G^Hmolde smo gledali krog krošnju, kako ne^Emollbom sve do zvezda plovi ^AmolTom, ^D
kriv je on.
Birali smo dugo čamce, maznuli smo jedan žut.
Poneli smo čak i mamce da bi pecali uz put.
Činilo se, na početku, da će provod biti lep.

Al', nestade nam prvo hleba, mučila nas strašna glad,
onda grom iz vedra neba, pa oluja, kiša, grad.
Al na, sreću, neki čiča tad nas primio na šlep.

Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.

Za sve je kriv i Misisipi,
o kom smo sanjali na našoj staroj lipi,
kad smo gledali krog krošnju, kako nebom sve do zvezda plovi Tom,
na onom splavu svom...

Vratili nas sutra kući. Jao, što me bilo stid,
pa sam hteo krišom ući, šunjao se uza zid.
Videla me prva mati: "Opa, vratio se sin!"

Na to otac reče samo: "Neka, nek je živ i zdrav..."
Al' sam, ipak, tu i tamo, posle bio čudno plav,
pa su me u školi dugo zvali Haklberi Fin.

Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.

Za sve je kriv i Misisipi,
o kom smo sanjali na našoj staroj lipi,
kad smo gledali krog krošnju, kako nebom sve do zvezda plovi Tom,
na onom splavu svom...

Kriv je on!

Za treću smenu
^{Emoll-Amoll-H-C7-H7}
Vi^Emolldiš li gde sam to sad, u kom sam ^Hdobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima ^Emolljezde.
J^Ger, još sam suviše mlad da mislim o ^Dgrobu,
a^Amoll već sam suviše star da brojim ^Hzvezde... ^C-D

Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k'o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra...

Pa^Emoll naspi još jednu, za večite ^Ckrivce,
za balan^Amollsere,
ne boj se, ^Gimam ja priličan ^Dcug.
Na^Emollspi još jednu, za umorne ^Clivce,
za prole^Amolltere,
večeras ^Gtreća smena ^Dvraća tuđi ^Emolldug...

Skoro će svanuti dan, još jedan praznik.
Svi su ti plavi k'o san, svi su ti isti.
Budiš se retko u šest, samo po kazni,
kad moraš negde na put ili na ispit...

Pa naspi još jednu...

Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Možda ću sanjati dim, vatru i čelik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik...

Pa naspi još jednu...

Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
naspi jos jednu za moje drugare.

Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere, naspi još jednu za treću smenu...

Lepa protina kći

^AmollJoš sam bio sasvim ^Emollmlad,
neke ^Cbarske ptice sam ^Glovio tad,
kad je ^Dmolldošla da se ^Amollku^Epa lepa ^Amollprotina kći.

Nije znala gde sam ja,
da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš,
a preko reke noć je pala kao plašt.

Me^Dmoll6sec ^Etinja nad ^Amollvrbakom,
sre^Dmoll6bri ^Enebo, zveda ^Amollroj,
^Ci kapi ^Gvode kao ^Amollbi^Gse^Fri
koji ^Cblistaju svud po ^Enjoj...

O srce ludo, ludi sni,
već se moji drugovi momčili svi.
A ja sam hteo samo jednu:
lepu protinu kći.

Čudnom pesmom zvoni drum,
te su zime i svatovi došli po nju,
iz daleka, neki svet za mene tuđ.

Baš sam prošao sokakom.
Padao je prvi sneg.
I još ponekad zazvone praporci
što je odnose, ko zna gde...

Da se ženim, imam kad.
Ja sam, eto, ostao momak do sad.
Nikad više nisam sreo lepu protinu kći.

Jedan život, miran, tih.
Nekad bacim kartu il' napišem stih.
Stvari teku, ja se držim izvan njih.

I ljubim dobre, ljubim lake.
Neke prave, a neke ne.
I sve su vile, sve su kraljice.
I sve su nevažne naspram nje...

www.oaza.co.yu

Created by: S.Maksimović&N.Ivkovic, 1.9.1997.